“Učiteljica mog najmlađeg sina me je danas telefonom zvalq

Danas me je učiteljica mog najmlađeg sina iznenada pozvala telefonom i zamolila da hitno dođem po njega u školu. U njenom glasu osjećala se uznemirenost, što mi je odmah dalo do znanja da situacija nije svakodnevna ni bezazlena.

Uspio sam da dobijem dozvolu od šefa da izađem s posla ranije – moja supruga nije mogla, jer je tog dana bila dežurna – i odmah sam krenuo ka školi. Pitanja su mi se rojila po glavi: da li je bolestan, da li mu je pozlilo, šta se moglo dogoditi?

Kad sam stigao, sve mi je postalo jasno. Moj sin je stajao u hodniku škole, potišten, sa pogledom u pod. Njegova učiteljica, vidno uznemirena i bez mnogo strpljenja, kratko je rekla: „Molim vas, odvedite ga kući i sredite.“

Prišao sam mu, zagrlio ga i tiho upitao šta se dogodilo. Pogledao me iskreno i tiho rekao:
„Tata, igrali smo se ko može duže i jače da… ispusti zvuk. Ja sam baš dao sve od sebe da pobijedim… i – nije ispalo kako sam očekivao.“

U tom trenutku, borio sam se da ostanem ozbiljan, ali mi je bilo teško. U njemu sam vidio dječiju nevinost, želju za pobjedom i onu tipičnu razigranost koju samo djeca mogu imati. Rekao sam mu:
„Znači, baš si se potrudio?“
A on, s blagim osmijehom, odgovori:
„Jesam, tata. Puno sam se trudio.“

Dok smo se vraćali kući, atmosfera se brzo promijenila – od nelagode do smijeha. Smijali smo se obojica, a ja sam pomislio: ako ništa drugo, bar je dao sve od sebe. I zbog tog „podviga“ – tata je morao da napusti posao ranije. Ponekad su upravo ti trenuci, iako neugodni, oni koje pamtimo s osmijehom.