data-nosnippet>
Dana 23. aprila 1999. godine, tačno u 2:06 iza ponoći, zgrada Radio-televizije Srbije u Aberdarevoj ulici pogođena je raketama NATO avijacije. U napadu je život izgubilo 16 radnika RTS-a – novinara, tehničara, montažera i urednika – ljudi koji su te noći samo radili svoj posao. Dvadeset pet godina kasnije, bol i tuga i dalje traju, a sećanje na njih ostaje moralna obaveza celog društva.
Tragedija bez presedana
Napad na nacionalnu televiziju SR Jugoslavije označio je prvi slučaj u modernoj istoriji da je medijska kuća proglašena „legitimnim vojnim ciljem“ i direktno pogođena u okviru ratne operacije. Iako su se u zgradi nalazili isključivo civili – njih više od 150 – rakete su pogodile centar noćne redakcije, u trenutku kada su novinari i tehničari pripremali redovni program.
Ubijeni su ljudi koji nisu nosili oružje, nisu učestvovali u ratnim operacijama, nisu bili deo bilo kakve vojne komande. Bili su posvećeni radnici koji su informisali javnost – i koji su ostali na svojim radnim mestima, verujući da im zgrada nacionalne televizije neće postati grobnica.
Imena koja ne smeju biti zaboravljena
Svake godine, 23. aprila, porodice stradalih, kolege i građani okupljaju se ispred spomen-ploče u znak sećanja na 16 žrtava. Njihova imena, lica i doprinos radu Javnog servisa Srbije ostaju upisani u istoriji:
Dejan Marković, Goran Despotović, Zoran Ilić, Dragan Tasić, Nebojša Stojanović, Slaviša Stevanović, Jelica Munitlak, Branislav Janković, Milan Joksimović… – samo su neka od imena koje RTS i javnost s pijetetom pamte.
Voditeljka Gordana Stijačić, u emotivnom obraćanju tokom nedavne komemoracije, jedva je zadržala suze:
„Za nas oni nisu bili samo kolege. Bili su nam prijatelji, deo naše svakodnevice. Sećanjem na njihovo ime, čuvamo istinu.“
Oštra osuda, bez odgovornosti
Iako su međunarodne organizacije za zaštitu novinara i ljudskih prava osudile ovaj čin, nijedan zvaničnik NATO-a nikada nije odgovarao za napad na civilnu instituciju. Organizacija „Reporteri bez granica“ i brojni pravni stručnjaci složili su se da je napad prekršio Ženevske konvencije, ali politička volja da se preispita odgovornost – nikada nije postojala.
U izveštaju Amnesti internešnel iz 2000. godine navodi se da „nema dokaza da su zaposleni RTS-a učestvovali u vojnim aktivnostima“ i da je „napad mogao da se izbegne“. Ipak, do danas – pravda nije zadovoljena.
Dvadeset pet godina kasnije: Šta smo naučili?
Za porodice nastradalih, svaka godišnjica je nova rana. Za društvo, to je poziv na savest – da se ovakvi zločini nikada ne zaborave, niti opravdaju. Napad na RTS ostaje simbol gaženja osnovnih vrednosti: ljudskog života, slobode medija i međunarodnog prava.
U vremenu kada se novinari i dalje ubijaju, zastrašuju ili cenzurišu, sećanje na 23. april 1999. godine dobija novu težinu. Neophodno je da kultura pamćenja nadživi zaborav i da imena stradalih budu opomena, a ne fusnota u istoriji.
Zaključak:
Bombardovanje RTS-a nije bio samo napad na jednu zgradu – bio je to udar na ideju da istina i reč ne smeju biti mete. Dvadeset pet godina kasnije, ostaje tišina, ali i dužnost – da sećanje na 16 nevino stradalih ne izbledi. Da se nikada ne zaboravi, i da se više nikada ne ponovi.
