Sedam godina smo čekali bebu: Pričali su nam da je brak bez dece ništa, a mi smo znali da smo ništa jedno bez drugog!

243
Foto: pixabay.com

Divna priča dolazi nam iz BiH. Priča koja budi nadu… Prenosimo je u celosti. Ispričaću vam nešto vrlo intimno… I bolno. Sa svojom tugom nosila sam se sedam godina, ostavila je posledice, ali mi je donela i nešto divno – postala sam majka.

Sedam godina sanjala sam trenutak kada ću je ugledati, prisloniti na grudi… Da čujem kako diše… Da joj kažem: “Ne plaši se, čuva te mama…”. Put do svega toga nije bio posut trnjem, to je preblago. Uvek mi na pamet padne Baleševićev stih: “Neko ružno sanja, nekom su košmar svitanja.”

U tih sedam godina, 7.777.777 puta sam čula pitanje: “Šta čekate?” Isto toliko: “Idete li doktoru?” I isto toliko: “Brak bez dece osuđen je na propast.” Isto toliko isplakala sam suza.

Svaka ova reč bolela je gore od bilo kojeg udarca koji mi je život do tada zadavao. A istina je da nas dvoje niko nije razumeo. Nismo imali potrebu da se ispovedamo bilo kome, to je bila teška tema. A prijatelji su i dalje zapitkivali i prognozirali i sve dublje zarivali nož u naše rane. Rodbinu ne bih da spominjem, to je posebna tema.

Foto: pixabay.com

Poznanica u gradu znala je da dobaci onako usput: “Krajnje je vreme da prestaneš da se raduješ tuđoj deci i da rodiš svoje“. Kuma da doda: “Znaš, vrlo je moguće da te vara. Ipak ste bez dece. Proveri ti to“.

Dečiji rođendani bili su posebno teški. Nas dvoje, kao dva siročeta, sedimo u nekom ćošku i gledamo tuđu decu, tuđu sreću… Počeli smo da izbegavamo takva druženja. Bilo je mnogo lakše.

Odlasci lekaru postali su svakodnevni. Ja ginekologu, suprug urologu. Pretrage nisu bile ohrabrujuće. Hormoni podivljali, menstruacije na 60 dana, pokretljivost sprematozoida 10 odsto… OK, bar malo mrdamo. Sve traje mesecima, a onda se ponovo vratimo na početak.

Nas dvoje u četiri zida, zajedno već godinama, a bez velike porodice o kojoj smo maštali. Moj, naš svet je propadao iz dana u dan. A voleli smo se beskrajno, još od srednje škole. I znali smo da smo tek jedno bez drugog – NIŠTA!

Prilasci jedno drugom postali su „tehnički“. „Znaš, plodni su dani pa da ne propadnu tek tako“. Sve se svelo na matematiku i gledanje u sat.

U nadi da ću pronaći bilo kakav tračak nade, otišla sam u jedan samostan kraj Banjaluke. Nisam nikakav vernik, ali sam u tom momentu osetila neopisiv mir. Ljubazna časna sestra me pitala za probleme. Uz plač i grcanje uspela sam da kažem u čemu je problem. Pogledala me preblagim očima i rekla: “Ovo je čaj koji ćete piti ti i suprug. Pomoli se da ti Bogorodica podari radost“.

I dalje nisam verovala, ali sam se bar olakšala. Ja da se molim, ma dajte. Uzela sam čajeve i krenula u Banjaluku. Ponovo bez nade.  Već tada se Dušanu Todiću, predivnom urologu banjalučke Hirurgije, i Saši Saviću, još divnijem ginekologu UKC RS, pridružuju endokrinolog, genetičar… Genetičar: “Imate sve organe. Ne sekirajte se, doći ćemo do cilja na ovaj ili onaj način“.

Ali, zašto je to baš nama moralo da se desi?

Terapije nema, nalaze nikako da privedemo kraju, a ja kuvam čajeve i nadam se. Nakon nekoliko meseci, kompletno izmenjenog režima života, moji lekarski nalazi doživeli su bum. Sve je u savršenom balansu.

Ginekolog saopštava: “Tvoji nalazi sada ne pokazuju ništa što bi me zabrinulo. Jeste li sigurni da sada nije u pitanju muški sterilitet?“

Urolog saopštava: “U pitanju je varikokela. To vam je proširena vena u skrotumu, vrećicama u kojima su smešteni testisi. Moraćete na operaciju. Ne mogu da dajem prognoze za potomstvo“.

Tračak nade se pojavio. Spremni smo i na to. Operacija je brzo završena. Suprug se brzo oporavio, a njegov lekar kroz smeh kaže: “Biće, biće, želim vam sreću. Samo se opustite“.

Ponovo smo u četiri zida, sami, bez velike porodice o kojoj smo maštali. Ništa se ne dešava. Prolaze meseci… Još jedna godina, a mi polako dižemo ruke od svega. OK, tako mora da bude, nismo ni prvi ni poslednji.

Maj 2014. godine doneo je stravične poplave, ali i čudo. Kasni. Kasni pet. Kasni deset dana. O, moj Bože, ponovo se nešto poremetilo. Nemam snage za još jedan test. Ali, moram. Tera me opet ona ludačka radoznalost. U četiri sata ujutru.

Kontrolna crtica crveni. Izlazim iz WC-a i ponovo pogledam u test. Crveni i druga. Majko moja, ja sam trudna! Taj vrisak probudio je Borik. Probudio je moj život! Naš život! Probudio je sve u meni! Ne verujem. Gledam ponovo. Umišljam li? Moja elementarna nepogodica stiže?

Opet smo bojažljivo počeli da planiramo. Prolaze dani. Moramo da kupimo veći ormar, stvari, flašice, pelene, dude, donesemo krevetac, pripremimo se za porod… Ona počinje da mrda. Zajedno osluškujemo. Udarci postaju jači. Ona raste. Ja rastem.

Kako ćemo joj dati ime? Mora biti neka nada, buđenje, neka naša vodilja. Mora biti neka zvezda. Stigao je januar. Divni lekar nije pogodio termin, jer Ona počinje da tera inat. Neće vani. Odmah sam znala da je karakter.

Pretposlednji dan januara 2015. godine. To je taj. Odlazim u porođajnu salu. Divne babice UKC RS me ne napuštaju ni na sekundu. Ali, Ona neće vani. Volim da kažem da smo se devet sati rastajale i da je i tada pobedila njena tvrdoglavost.

Hitan carski rez, krvarenje, otkucaji slabe… Budim se na intenzivnoj nezi. Infuzije… Primam krv… Je li Ona dobro? “Ne sekirajte se, divna je. Bila je upetljana“.

Opet se budim. Treći sprat. Dan je. Babica je unosi – DOBAR DAN, MAMA! Ne odustajte od vlastitih želja, od života, od sebe. Ne gubite nadu. Uvek postoji! Bodrimo vas! D, mama i tata.”

Izvor: lolamagazin.com

SHARE

LEAVE A REPLY