data-nosnippet>
Bila je duboka noć, oko dva sata ujutro. Supruga i ja vraćali smo se s proslave, vozeći uskom, slabo osvetljenom cestom. Iznenada, auto je stao. Nismo imali mobilne telefone – to su bila vremena kada pomoć nije bila na dohvat ruke. Sedeli smo u tišini, obavijeni tamom i nelagodom, bez ideje šta dalje.
Posle skoro sat vremena, u daljini se pojavila svetlost. Vozilo se zaustavilo pored nas i iz njega je izašao mladić, naizgled student. Predstavio se, ponudio da nas odveze do grada i bio toliko ljubazan da smo jedva smogli hrabrosti da odbijemo. Ali nije bilo druge – prihvatili smo. Kada smo mu pokušali dati novac, nasmejao se i rekao: „Drago mi je da mogu da vam pomognem.“
Godinu dana kasnije, sve se preokrenulo. Supruga me je u suzama pozvala da uključim vesti. Na ekranu – lice istog tog “studenta”. Bio je to ozloglašeni kriminalac, u stvarnosti 35-godišnji pljačkaš koji je godinama napadao vozače na osamljenim putevima. Njegova metoda bila ista: pojavljivao bi se kao prijateljski putnik u nevolji, sticao poverenje, a zatim napadao i ostavljao ljude opljačkane i prestravljene.
Bio je u potrazi širom nekoliko saveznih država. Policija je objavljivala upozorenja, a mi smo tek tada shvatili koliko smo te noći bili blizu tragedije. Zašto nas nije napao? Da li ga je odvratilo što smo bili zajedno? Ili je procenio da je rizik prevelik? Odgovor nikada nećemo znati.
Jedino što znamo jeste da smo imali sreće – možda i više nego što zaslužujemo. I danas, sećanje na tu noć nas podse
