Bela vodnjikava piletina ili veliko bledunjavo parče svinjske krmenadle, koja nije prošarana belom masnoćom, siguran je znak da je takvo meso u najmanju ruku puno antibiotika, hormona ili aditiva. Jedino meso za koje može da se kaže da je bezbedno jeste junetina, ali samo zato što se ove životinje drugačije hrane od svinja i pilića, zbog čega postoje manje šanse da koriste stočnu hranu punu antibiotika. Uprkos tome, treba dobro otvoriti oči kada se kupuje meso, jer sitnice mogu da upozore na nepravilnosti, a i potpuni laici mogu da ih uoče i preoznaju.

Iako je Srbija u samom evropskom vrhu po potrošnji antibiotika u medicini, što je veliki problem, onaj mnogo veći, kojeg nismo ni svesni, jeste unošenje ovih medikamenata putem hrane. Lekari apeluju da su upravo antibiotici u mesu glavni razlog zašto su ljudi postali sve više rezistentni na antibiotike, pa postoji ozbiljna bojazan da ljudski život može biti ugrožen čak i zbog banalnih bakterijskih infekcija.

Veterinar i nekadašnji načelnik republičke veterinarske inspekcije, dr Miroslav Stojšić kaže da ne postoji meso ili proizvod od mesa koji je bez antibiotika ili aditiva. – Ništa od toga nije bezbedno za decu i odrasle. Sve je prepuno hormona, emulgatora i antibiotika. Najveći problem predstavlja upotreba antibiotika u stočnoj hrani, koji se stavljaju da bi stoka bolje napredovala i da se životinje ne bi razboljevale.

Nekada su antibiotici mogli da se koriste samo u lečenju životinja. Zna se period karence, kada meso ili mleko lečene životinje ne sme da se koristi. Danas je situacija potpuno drugačija. Sada se stavljaju male doze antibiotika u stočnu hranu, kao neka vrsta preventive, koje se deponuju u mesu i bakterije postaju otporne na njih. Ljudi koji jedu takvo meso, unose i antibiotike – objašnjava dr Stojšić. Kao primer, navodi on, farmeri u stočnu hranu stalno ubacuju kokcidiostatike, koji se koriste kada živina dobije dijareju.

– I umesto da im to daju najviše tri dana, živina to jede 30 dana, a poslednjih pet dana pred klanje ne. Ali on ne može da se neutrališe za to vreme, već ostaje u kostima i mesu. Kada živina to jede svakodnevno, uništava joj se tkivo štitne žlezde, dolazi do disbalansa hormona, i zato se utove do tri i više kilograma, za samo 35 dana. I ako čovek jede to meso, do istih oštećenja dolazi i kod njega – objašnjava Stojšić.

Kako prepoznati koje je meso puno antibiotika Na primer, zdrava svinjetina ima svetlu do tanme crvene boje u zavisnosti od starosti. Masno tkivo je belo, a meso mora da bude prošarano masnoćom. Sa druge strane, svinja koja se hranila stočnom hranom punom antibiotika ima beličasto meso, i dosta je krupnije. Obično je takvo meso prepuno vode, koja se i vidi prilikom kupovine.

Pileće meso koje je puno antibiotika i hormona, obično je krupnije, mekano je, a nakon pečenja, kost se vrlo lako odvaja od mesa. Boja mesa je bledunjava i takođe puno vode. Nasuprot ovakvom mesu, domaća piletina sa sela je čvršće strukture.

Raniji pubertet i otpornost na lekove Meso koje je prepuno antibiotika glavni je razlog zašto su ljudi sve više imuni na antibiotike smatra klinički farmakolog i profesor na Medicinskom fakultetu, prof. dr Milica Bajčetić. Devojčice nam ulaze u prerani pubertet zato što je piletina prepuna hormona. Mi preko hrane unosimo antibiotike i zato i ne čudi što smo rezistentni. Nisu svi ti antibiotici, koji se daju životinjama, opasni, ali bi morala da postoji rigoroznija kontrola – objašnjava prof. dr Bajčetić. I veterinar dr Stojšić smatra da sistem kontrole, koji se danas primenjuje u Srbiji, mora da bude bolji.

– Ne može se sve ostaviti na savesti farmera i velikih proizvođača mesa, mleka koji rade po HASAP sistemu. Takođe, uvoz jaja, piletine, svinjetinu, govedine, mora biti strogo kontrolisan i da nije dovoljno da je izvoznik iz EU i ima uveden HASAP standard – kaže Stojšić.

Izvor: espreso.rs

LEAVE A REPLY